Светски дан превенције самоубиства обележава се 10. септембра. Самоубиство се најчешће одређује као активни или пасивни деструктивни чин у коме човек свесно и намерно одузима себи живот. Према класичним психијатријским ставовима, самоубиство је чин повезан са поремећајем виталног нагона за самоодржањем. Ако се нагон за самооодржањем сматра најважнијим нагоном, онда се самоубиство може сматрати поремећајем основног нагона.
За Шнајдмана, познатог суицидолога, самоубиство је усамљеничко и очајничко решење за трпљење које за једну особу изгледа као ситуација која нема другу алтернативу. Самоубиство (суицид) јесте и облик поремећене комуникације у тренуцима тешких животних криза.
Самоубиство се повезује са различитим врстама понашања која су класификована у четири категорије: самоубилачке идеје, план самоубиства (који се односи на осмишљавање специфичног начина завршетка живота), самоубилачки гестови (нпр. самоповређивање без намере да се умре) и покушај самоубиства са намером да се заврши смртним исходом.
Самоубилачко понашање може бити различито за сваку особу, па разликујемо: апел аларм – као позив за помоћ, самокажњавање – као израз неиздрживог осећаја кривице, бег из неподношљиве ситуације, изазивање осећаја кривице и кажњавања других, уцењивање околине, импулсивно растерећење у напетости, израз доживљавања бесмислености живота и сл.
Чињеница је да се више од 90% укупног броја самоубистава догађа код особа које су пре самоубиства задовољавале критеријуме за дијагнозу неког психијатријског поремећаја. Често непрепозната и нелечена, депресија као озбиљан емоционални поремећај који битно утиче на функционисање оболелог и његов однос са другим људима, сматра се најважнијим ризичним фактором за самоубиство.
Истраживања показују да је самоубиство највеће код тешког депресивног поремећаја, биполарног афективног поремећаја и алкохолизма, при чему је ризик од суицида 10–18%, код схизофреније је ризик 5–8%, као и код поремећаја личности.
,,За депресивног пацијента са ризиком за самоубиство важно је што раније започети амбулантно лечење уз интензивни надзор, а по потреби и болничко лечење. Примењује се фармаколошка терапија, по протоколу и психотерапија, уз психосоцијалне интервенције. Психотерапијске интервенције су драгоцене ради смањења стопе самоубистава, успостављања поверења са пацијентом, смањења осећања безнадежности, повећања степена самопоуздања и подстицање социјалне подршке у сврху побољшања односа са другим људима.“ истакла је др Јованка Петровић, спец. психијатрије, в. д. директора СБПБ ,,Ковин“.
Потребно је подићи свест шире друштвене заједнице о заштити лица са менталним сметњама, едуковати јавност о основним симптомима, апел алармима, ризицима и ризичним групама.
