Историјат болнице

 "Ништа не може излечити душу осим разума, као што ништа не може излечити разум осим душе."

Оскар Вајлд
 

Према историјским изворима, Ковин и ковински крај су након Првог светског рата, присаједињењем Војводине, постали део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Тако је у Ковину, бившем пограничном подручју, остала новосаграђена и велика, скупа војна касарна, грађена од 1911. године, а усељена и завршена 1913. године, само једну годину пре завршетка рата. На тај начин је изгубила значај и основну сврху за коју је била намењена.

Од тог објекта, десетак година касније настала је Ковинска психијатријска болница. За само оснивање болнице, најзаслужнија су два лекарска имена: Др Коста Кнежевић и психијатар Дезидер Јулијус. По завршетку рата, требало је да болница буде срушена. Међутим, иницијативу ковинског општинског лекара, др Косте Кнежевића да се уместо рушења, у бившој касарни отвори болница за душевне болести, Министарство је прихватило.

Званичним почетком рада болнице означен је 16. јул 1924. године, а за првог Управника исте постављен је др Дезидер Јулијус. Од почетних 50 пацијената, хроничних, мирних, за рад способних, болница се све више ширила тако да је на десетогодишњицу оснивања, у болници било већ око 500 болесника. Организационо, Др Јулијус је болницу поделио по одељењима, а пријем нових болесника поверио је комисији. За тадашње прилике, болесници су лечени успешно, и то новом методом: радном терапијом, за коју се може рећи да је била примарно стручно уверење др Јулијуса.

Треба напоменути да је све време у Болници вођено много рачуна о стручној едукацији лекарског кадра и праћењу најсавременије праксе и тежње њене примене. Тако су праћени литература и часописи те је настала богата, стручна библиотека болнице. Стицана су звања специјалиста и објављивани стручно-научни радови.

Пацијенти су били смештени у три зграде од којих је свака имала кухињу и купатило и за то доба, модеран и угодан намештај. У оквиру болнице постојале су апотека, лабораторија, зубна и амбуланта за мање хируршке интервенције. Болница је имала стакленик за гајење цвећа, ледару, перионицу, столарску, браварску, ковачку и кројачку радионицу, електричну централу, сопствени водовод и канализацију. Болница је до Рата имала две Капеле, православну и католичку, а од 1934. и биоскоп и ,,Кутић“ са можда првим ТВ апаратом. Постојала је и сала са 250 места за извођење аматерских представа локалних позоришта, а такође је било и спортско игралиште, две куглане и просторије за шах. Болничко имање са својих 24ha обрадиве површине, значајно је доприносило побољшању квалитета хране болесника, а вишак производа износио се на локалну пијацу и тако зарађивала додатна средства.

По доласку немачких окупационих снага, током Другог светског рата, душевни болесници су исељени, а болница је служила војним и цивилним болесницима и рањеницима. Од 1945.г. до средине 1946.г. Болница је адаптирана и реорганизована у Војно-психохигијенски завод. У њој се лечило око 600 партизана – бораца, војника и старешина оболелих од ратних психоза и ,,психонеуроза“. После укидања Завода, у Болницу се враћају њени првобитни пацијенти и Болница започиње свој послератни живот и развој и као таква у континуитету траје до данас.

Крајем 50-их година саграђен је нови Павиљон, првобитно намењен лечењу туберкулозних болесника. У једном крилу тог павиљона, основано је и почело са радом Неуролошко одељење. Временом, Болница кадровски јача. У првој половини 60-их година почиње са радом и Алкохолошко одељење и лечи се највећи број опијатних зависника. Крајем 60-их година направљена су два павиљона за потребе психогеријатрије, још једна значајна и актуелна грана психијатрије која у овој болници има дугу традицију.

Године 1974. болница је одликована Орденом заслуга за народ са златним венцем.

Све до краја 80-их година, Болница и даље има завидан број лекара, али се одлив кадра све више осећа, као и надолазећа тешка времена 90-их. Тада је број лекара био више него преполовљен.

Од 2000. године, постигнут је значајан напредак. Болница је материјално ојачала, што јој је омогућило да подигне општи ниво и квалитет медицинског рада у њој. Повећава се број лекара и обновљено је доста медицинске опреме и технике. Године 2005. отвара се и почиње са радом Дневна Болница. Такође, наставља се и динамизира стручно-научни рад и обављају се клиничке студије. Активностима тадашњег и свих каснијих руководстава болнице обезбеђена је сарадња и помоћ многих хуманитарних организација и људи добре воље.

У том периоду до данас, Специјална болница за психијатријске болести ,,Ковин“ у Ковину, са својих деведесет и пет година постојања чини део укупног здравственог система земље и организовања система психијатријске заштите најтежих психијатријских пацијената. Болница функционише као здравствена установа, високостручна, организована и специјализована у областима које својим радом обухвата, са врхунским стручним кадром и континуираним побољшањем и хуманизацијом услова лечења, уз примену савремених знања и вештина.