С циљем отпуштања стреса и приближавања модерних техника суочавања са истим, данас је са почетком у 11 часова у болничкој Библиотеци реализована радионица арт терапије за наше пацијенте.
У опуштајућој атмосфери и уз фине тонове на клавијатури пацијенткиње С.М., користећи различите ликовне технике, пацијенти су почели да стварају своја уметничка дела. На овај начин пацијенти су имали прилику да се упознају са уметношћу као једним обликом терапије, тј. да кроз уметнички чин ослободе негативне и призову позитивне, зацељујуће емоције.
Технике арт терапије ослањају се на сазнање да свака особа, било да има одређено уметничко знање и склоности или нема, увек поседује латентну способност да пројектује своја осећања у визуелној форми. Када особа представља унутрашња искуства кроз визуелно, често се догађа да и вербално почиње лакше да се изражава.
Осим што овакве креативне радионице и уметнички рад смањују стрес, процес стварања код особе са менталним сметњама јача самопоуздање и шири видике. Унутар њих крије се јединствени уметник, јединствени микрокосмос и све особе са менталним сметњама треба да буду поносне на све оно што они јесу и на све што могу. Важно је себи дати прилику, ослободити скривене таленте и радити на њима.
По завршетку радионице, сваки учесник је имао задатак да представи свој цртеж и каже поруку коју рад носи. Потом су пацијенти међусобно бодовали сваки рад и 3 рада која су понела највећи број поена носе следеће поруке:
- Мајка и ја
- Сагорела сам, али имам право на живот и помоћ!
- Жене су за цвеће, не за насиље
Подсетимо, први пример употребе уметности у психијатријским болницама забележен је у 18. веку и представља дело француског психијатра П. Пинела, а пораст интересовања за уметност људи лечених на психијатрији уследио је у 19. веку. Уметничко стваралаштво особа са проблемима менталног здравља је у то време било схваћено као начин да се превазиђе хаос и конфузија психотичних епизода и ценила се само естетска вредност уметничког дела. Следећа фаза у развоју односа уметности и психијатрије донела је употребу цртежа као дијагностичког инструмента који служи да се боље разумеју симптоми и прикупе информације за даље лечење.
Ханс Принзхорн (1972), психијатрар и историчар уметности, сматрао је да уметничко дело представља унутрашње стање појединца и симболични израз психе.
Још крајем 18. века теорија подсвести, базирана на делу Сигмунда Фројда и Ц.Г. Јунга, постаје водећа тенденција у психологији. Први арт терапеути су веровали да уметничко стваралаштво може донети позитивне промене код корисника психијатријских услуга, а прве арт терапијске групе настале су 40-их и 50-их година, захваљујући арт терапеуткињама Маргарет Наумбург и Едитх Крамер, као и уметнику Адриану Хилу, који су увели групе “отворени атеље” у психијатријске болнице. Први арт терапеути - уметници и професори уметности, на почетку се нису тако називали, па је овај термин уведен када је откривена ефикасност употребе уметности у раду са људима који се лече на психијатрији, како би се означио нови начин лечења.
